Ono što nam je praksa pokazala je da kod većine roditelja čija deca su predškolci postoji dilema u vezi učenja čitanja i pisanja pre polaska u školu. Donekle gledajući  postoje  razlozi i za i protiv.A ja ću se u daljem tekstu na osnovu mog iskustva kao majke I kao učitelja osvrnuti na oba.Svakako stoji činjenica da je školstvo zaduženo  za taj segment i da je zadatak budućih učitelja da taj zadatak ispune i  sprovedu.Ali da krenemo redom:

Ako bismo krenuli sa onim razlozima koji staju u stranu učenja čitanja I pravilnog pisanja  pre škole morali bismo kao prvo navesti da se individualnosti najbolje ispolje u malim grupama pa je ovo prednost u korist usvajanja pomenutih veština.Predavač će posebno dati na značaju svakom pojedincu ponaosob pa će tako I poteškoće(ukoliko ih ima )biti lakše prevaziđene.S razlogom sam navela pravilnog pisanja  jer su roditelji često skloni da naglase kako njihovo dete zna sva slova a da pritom nisu naučena da  pišu na pravilan način što itekako zadaje muke u budućem radu.Svi znamo da je lakše krenuti iz početka nego popravljati nešto što je pogrešno naučeno.Upravo iz tog razloga rad sa decom treba prepustiti stručnom osoblju.

Individualnost svakog deteta je drugačija.Ne usvajaju svi istom brzinom pa je stim u vezi dobro imati određenu pripremu gde ce dete imati dovoljno vremena da na jedan neopterećujući način i bez zadavanja određene tenzije i nekih očekivanja lagano uđe u svet slova i polaka usvaja nova znanja.

Oslobađanje u čitanju ce biti mnogo lakse u manjoj grupi gde ce predavač njega kao pojedinaca pohvaliti i istaći svaki njegov uspeh sto je izuzetno značajno za svako dete u tom uzrastu.

Amplituda napretka svakog deteta je drugačija ali i način rada predavača  koji radi sa detetom  u predškolskom uzrastu je daleko fleksibilniji i opušteniji a detetu zanimljivije i interesantnije.Kroz period gde su oni mentalno najaktivniji pruža  im se mogućnost da usvoje i druge bitne stvari koje će im u daljem učenju itekako značiti.To su analize i razumljivost onoga čto čitaju( svakako su to na početku vrlo kratki tekstovi )  ali bitni kao osnova za budući rad.

Međutim  tu se odmah iza krije jedno veliko pitanje.

Zasto je nas školski sistem uređen tako da se za vrlo kratko vreme od deteta  očekuje da  nauči da čita?

To je period od tri meseca i ukoliko se do tada ne usvoji čitanje  dolazi potencijalno do tzv.  problema gde se roditeljima predočava da bi trebalo intenzivnije raditi  kod kuće sa detetom pa i ukjučiti ga na dopunsku nastavu. Kod deteta se tada  javja pad  samopouzdanja i polako  se to odražava i na ostale predmete a ne samo na srpski jezik….Većina dece dolazi sa već savladanim čitanjem što potencijalno nameće obavezu roditeljima da o ovome moraju razmišljati pre  polaska u školu da  se kasnije  ne bi pojavio problem.

Nametnuto ili ne sve više je roditelja(prepoznaće se roditelji koji već imaju starijeg školarca) koji  žele da pripreme dete za polazak u prvi razred.

Ono što je moj savet  kao učitelja I majke školarca koji sad pohadja šesti razred I mladjeg deteta koji sad polazi u školu je da je potrebno što više deci da čitamo kraće priče (bajke, basne) i tražimo da nam ih prepričaju i odgovore na određena pitanja, da nacrtaju crtež iz sadržaja priče. Nastojte da se dete izražava proširenim rečenicama i da je ona ispravna i potpuna.Jer ima tako na lep način namećemo analizu teksta I shvatanja pročitanog a da oni nisu ni svesni niti ih to opterećuje,a svakako im puno znači.

Tekst pisala
Marija Ristić
Profesor razredne nastave i
licencirani predavač SuanPan mentalne aritmetike