SVETI SAVA

Najmlađi sin Velikog srpskog župana Stefana Nemanje zvao se Rastko.Mladi Rastko:  visok, vitak, snažan mladić, plavih očiju ,tihe i smirene prirode,kao sin vladara,stekao je solidno obrazovanje, uglavnom zasnovano na čitanju crkvenih knjiga.Njega nije privlačio sjaj dvorskog života, ni bogate gozbe već knjige i čitanje.Privlačile su ga priče o životu svetih ljudi pustinjaka, mučenika i hrišćana koji su stradali zbog svoje vere.Razmišljao je o tome kako da se odvoji od sveta, ode u manastir i posveti se Bogu.Tako je i učinio…Kada je napunio 17 godina, protiv volje svojih roditelja, odlazi na Svetu Goru gde se zmonašio i dobio svetovno ime Sava.Iako ga otac i majka nisu podržali u njegovoj odluci vrlo brzo su je prihvatili verujući da je to Božija volja.Nakon nekoliko godina njegov otac Stefan Nemanja zamonašio se u manastiru Studenica,zadužbini Nemanjića, a potom je otišao na Svetu Goru gde je dobio monaško ime Simeon.Sava i njegov otac su na Svetoj Gori osnovali svoju zadužbinu, manastir Hilandar.On  je postao središte srpske duhovnostii, kulture i najveća škola za obrazovanje srpskog sveštenstva.Tamo su se okupljali mnogi učeni ljudi i to mesto je postalo duhovna akademija za one koji su želeli da dobiju široko bogoslovsko obrazovanje.Nakon smrti oca,Sava je sa moštima Simeona došao u Srbiju izmirio braću Vukana i Stefana koji su se svađali oko prestola a potom su sahranili oca u manastiru Studenica.U znak izmirenja Sava je sa svojim bratom Stefanom Prvovenčanim počeo izgradnju manastira Žiča.Ovaj manastir je sagrađena da bi bio sedište arhiepiskopije i da bi se u njoj krunisali svi srpski kraljevi.Sava je postao prvi arhiepiskop srpske crkve i krunisao je svog brata velikog župana Stefana koji je postao prvi srpski kralj.Sava je mnogo putovao i na tim putovanjima je zapažao, posmatrao i učio ono sto bi trebalo promeniti u organizaciji srpske crkve pa i srpske države.Uvek je na umu imao svoju zemlju i njene potrebe.On je bio istaknuti poslanik na polju književnosti, kulture i prosvete.Bio je jedan od najsposobnijih i najobrazovanijih ljudi, govorio je više jezika i proputovao je mnoge zemlje .

Umro 27.januara 1236. godine u Trnovu u Bugarskoj, na povratku iz Jerusalima i posete Hristovom grobu.Nakon godinu dana njegovi posmrtni ostaci preneti su u Srbiju i sahranjen je u manastiru Mileševa.Nakon nekoliko vekova Sinan paša je iz manastira oteo mošti Svetog Save i spalio ih na brdu Vračar ne bi li tako zatro priču o velikom svecu.Posle oslobođenja od Turaka u Beogradu na Vračaru podignut je velelepni hram posvećen Svetom Savi u znak sećanja i zahvalnosti za sve što je uradio za svoj narod i crkvu.

Dan SvetogSave prihvaćen je kao školska slava u znak priznanja za doprinose srpskoj prosveti i kulturi.Ime Svetog Save i njegove zasluge žive u sećanju srpskog naroda koje su pretočene u narodna predanja, pesme,pripovetke legende…U njima je on prikazan kao čudotvorac, svetac, učitelj, zaštitnik nejakih i siromašnih.Prosvetitelj koji uči narod da razlikuje dobro od zlog, mudro od lukavog, pravedno od nepravednog,nebesko od zemaljskog. On uči ljude milosrđu, poštovanju Boga,slozi i miru mađu ljudima.Njegova ličnost inspirisala je i mnoge srpske pesnike i to Jovana Jovanovića Zmaja, Đuru Jakšića, Desanku Maksimović,Vaska Popu… Ovaj dan je više od školske svečanosti.Čitavo srpstvo slavi svog zaštitnika, okuplja se u veri i nadi za bolju budućnost, priseća se slavnih vremena, duhovnih vođa i zavetuje se da će nastaviti put koji nam je pokazao Sveti Sava.

Njegov lik i delo najlepše odslikavaju reči Svetog Vladike Nikolaja koji je o njemu rekao: “Učio si narod božanskoj mudrosti,učio si ga trudu poštenju i milosti.S ljubavlju nadom i čeličnom verom, učio si rečju primerom i perom.Nauka je tvoja izvor nepresušni i za gladne duše pravi hleb nasušni.Zato ti kličemo junače i danas učiteljuSavo moli Boga za nas”.

Sofija Vujakovic Profesor srpskog jezika I književnosti I licencirani predavač SuanPan mentalne aritmetike