KAKO DA DECA KORISNO PROVODE VREME ZA RAČUNAROM
Veoma je važno za sve roditelje i nastavnike da uoče čemu računari danas služe deci, a čemu bi zapravo trebali da služe. Najčešći odgovor koji dobijamo direktno od dece, jeste da računari služe za zabavu, konkretno za igranje igrica, upravo zato što je to njihov prvi dodir sa svetom računara. Zatim imamo običajenu situaciju da deca  konstantno traže da dobiju priliku da igraju kompjuterske igrice, a da im roditelji, ako im se učini da su deca preterala sa tim i zapostavila svoje ostale obaveze, onda potpuno zabranjuju pristup računaru.
Mi želimo da pronađemo rešenje za ovu neprijatnu pojavu, prvenstveno edukacijom dece, a možda i roditelja.
Igrice su svakako veoma zanimljive, uzbudljive, profesionalno dizajnirane…ali da li su one korisne? Posle igranja fudbala, dečak brže trči; posle treniranja džudoa, postaje jači; posle plesanja devojčica stiče gibkost i kondiciju….a šta dete dobija posle igranja igrica? Uglavnom ništa. Možda neko malo ubrza reflekse jednog prsta, možda je neko našao određene logičke ili strateške igrice koje malo razvijaju vijuge, nauči se po neka reč Engleskog jezika, ali generalno korist od igranja igrica je veoma mala. Sa druge strane – da li se nanosi neka šteta igranjem igrica?
Ako se dete unese u igranje i zaboravi da sedi pravilno, dobiće krivu kičma, bole će ga leđa ili vrat; ako je igrica puna blještanja i jurnjave, svetlosnih efekata – onda će ga zaboleti oči i glava…sve su to telesne neprijatnosti.
Osim toga imamo nešto ozbiljnije: deca, u uzrastu u kojem su najotvoreniji za učenje novih sadržaja, gube svoje dragoceno vreme koje su mogli provesti bilo učeći, bilo družeći se, čitajući, baveći se sportom…ili nečim lepim i korisnim. Deca su svoje vreme jednostavno protraćili vijajući i skupljajući nešto što u stvarnosti zapravo i ne postoji. Postoji samo nacrtano na ekranu, ne postoji  u stvarnom svetu. Jednostavo ti svi pređeni kako ih deca zovu leveli, i zarađeni poenčici, osim da se pohvale pred drugarima koji isto to rade, na žalost, ne služe ničemu. To je kao kad bi ceo dan skupljali neke šarene papiriće misleći da su novci pa sa njima otišli u radnju da nešto kupe, a prodavačica im rekla – da to ne vredi baš ništa. Isto tako ni sve osvojeno u igricama, zapravo ne vredi ništa.
Ali to nije sve. Ima još štete od igranja igrica. Pored svega ovoga najlošija posledica igranja igrica jeste – što deci sve drugo postaje dosadno. Ništa u stvarnom svetu ne donosi toliko uzbuđenja i ne privlači toliko pažnje kao sve one avanture i sve one moći koje se dobijaju u igricama, pa deca posle igranja jednostavno nisu zainteresovana za aktivnosti koje su im korisne, ali nisu ni blizu toliko uzbudljive. To je najveći problem. Stvarnost postaje dosadna! Učenje, šetnja prirodom, ručak, odlazak kod bake i deke…sve postaje dosadno u poređenju sa uzbuđenjima doživljenim u virtuelnom svetu. Veštačkim stimulisanjem centara sreće i zadovoljstva, lučenjem odgovarajućih neurotransmitera/hormona, stvara se mehanizam zavisnosti od igrica, skoro identičan onome koji postoji kod ovisnika o opojnim drogama. Realnost postaje sekudarna, a virtuelni svet izvor zadovoljstva i konačno svrha života. U starijem uzrastu ovo prerasta u poznatu dijagnozu VGA – video game addiction i tretira se ozbiljno kao i svaka druga zavisnost.
Prirodna reakcija roditelja jeste da deci potpuno zabrane pristup računaru. Međutim ni to nije rešenje. To je druga krajnosti. Ako vidimo da svet postaje sve više digitalizovan, da se ljudsko društvo menja, da sve više poslova obavljaju mašine, bilo roboti, bilo računari; razvija se veštacka inteligencija…onda jednostavno nije logično da se deca odvajaju od onoga što će biti glavna alatka, u većini poslova koje će oni kad odrastu obavljati. Jednostavno i zabrana je pogrešan put. Nije logično da se deca spremaju za život u svetu kakav je izgledao pre deset godina, ili kakav je danas – oni treba da stiču sva ona znanja i veštine koje će ih spremiti za život u onakvom svetu kakav će postati u vreme kada oni odrastu! A to je svet digitalnih tehnologija. Jasno je da će im tada svakako trebati ozbiljno poznavanje računara.  Pa da li ćemo onda decu odvojiti od računara, sada kada treba da uče da ga koriste? Ne smemo to da uradimo. I zbog dece, i zbog roditelja i zbog  društva moramo računar postaviti tamo gde mu je mesto, koristiti ga, ali koristiti ga pametno. Računar je sredstvo! Za starije sredstvo kojim rade, za decu sredstvo kojim uče!
Osim onoga što zovemo osnovna računarska pismenost, npr. da svako dete koje zna da piše može da se potrudi i da napravi sebi jedan šareni raspored časova, raspored dnevnih aktivnosti, napiše tablicu množenja, kopira je, odštampa i zalepi iznad radnog stola, iscrta pozivnice drugarima za rođendan, može da veliku intneret baza znanja koristi prilikom svakodnevnog učenja tražeći nove pojmove, podatke ili samo objašnjenja za školsko gradivo…osim svega ovoga, deca od malih nogu mogu da, kroz igru, znači kroz ono što je njima zanimljivo, urade svoje prve korake u svetu programiranja. Da razvijaju logiku, i da usvoje način razmišljanja u algortmima, a to je osnova svakog kasnijeg bavljenja računarima.
Google je predprošle godine obeležio 50 godina od prvog programa namenjenog deci za učenje programiranja. 50 godina se već radi na dečijem programiranju! U svetu se uveliko prave desetine i desetine raznih varijanti robota namenjenih deci, da stiču prva znanja iz robotike. Prave se čak mali drveni roboti namenjeni deci od 3 godine, koja bi im zadavala naredbe uklapanjem kockica i tako učila. Deca od 3 godine programiraju robote! To je realnost u razvijenom svetu. To nije bajka. A naša deca vreme provode sakupljajući neke šarene poene i virtuelne novčiće koji ništa ne vrede. Neophodno je što hitnije decu usmeriti da računar aktivno koriste za učenje.
Najzastupljenija „alatka“ za rano učenje programiranja jeste programski jezik SCRATCH koji postoji već desetak godina i može se besplatno preuzeti sa interneta. Razvijen je na MIT-u (Massachusetts Institute of technology) i već je poznat nastavnicima informatike, pošto se uvodi u školski program od petog razreda, ali svakako da deca mogu i treba da ga koriste i mnogo ranije. Iz ličnog iskustva znamo da deca od šeste godine bez problema mogu da prave svoje male igrice, animacije, kvizove, a kasnije da isto to znanje iskoriste i zadaju računaru da im reši neke zadatke iz matematike, iscrta grafike funkcija ili urade neki 3D model. Deca mogu sama da naprave svoju igricu, i čak da ubace svoju sliku kao glavnog junaka u nju, sve u zavisnosti od njihove mašte. Sjajna je zabava kada dvoje drugara jedan za drugog pripreme kviz znanja u Scratch-u pa rešavaju takmičeći se ko će dati više tačnih odgovora.
Takođe, programi za obradu fotografija ili tehničko crtanje tipa GIMP ili ScetchUp mogu probuditi u deci skrivene talente ako im se predlože zadaci da urade neku zanimljivu fotomontažu, nacrtaju strip ili dizajniraju enterijer svoje sobe. Bezbroj je korisnih stvari koje se mogu naučiti i sposonosti koje se mogu razviti uz samo malo pravilnog usmeravanja.
To je upravo rešenje za problem opisan na početku – da računar koristimo za učenje koje je deci zanimljivo! Da svako dete, uz pomoć računara postane stvaralac, da kreira nešto svoje lično i iskoristi svoje potencijale i vreme, bilo da je u pitanju pravljenje igrica, dizajn ili matematika, na najbolji mogući način.